| Autor |
Proza i poezija clanova foruma |
izvidjac
Moderator
Član od: 19.12.2005.
Ukupno poruka: 882
info
|
Dragi forumasi,ako se neko bavi pisanjem pesama i tekstova neka to podeli sa nama. Nadam se da vas ima!
|
 16.01.2008. u 11:26 |
odgovor sa citatom
|
Histrion
Drug clan
 (2.94/10)
Član od: 27.02.2007.
Ukupno poruka: 776
info
|
Bavim se ja.Pishem i pjesme i mjuzu al nedam.Mojeee!!!Nije ovo ambijent za tako neshto
|
| 17.01.2008. u 01:41 |
odgovor sa citatom
|
verica
Rekreativac
(1.32/10)
Član od: 25.11.2007.
Ukupno poruka: 194
info
|
Pisem ja pesme,ali......Ne moze...
|
| 17.01.2008. u 02:00 |
odgovor sa citatom
|
izvidjac
Moderator
Član od: 19.12.2005.
Ukupno poruka: 882
info
|
bas ste mi vi nekako skrtice... Traljavi, Traljavi...
|
| 17.01.2008. u 12:46 |
odgovor sa citatom
|
bracko
Master
 (7.92/10)
Član od: 01.08.2002.
Ukupno poruka: 606
info
|
Evo, druze (i drugari naravno)...
Osobenjaci
Mihajlo je bio ćutljiv čovek, miran i povučen, kakvih u ovom gradu ima dosta. Do svoje pete godine nije pričao, nije rekao nijednu reč. Ovo njegovo ćutanje, taj nemi protest kojim je prkosio svetu dosta je potresao njegovu porodicu, rođake, babe, dede, tetke, čak i komšije. Ne bi prošao nijedan dan, a da njegovim roditeljima neko ne priđe sa pitanjima: „Je li progovorio? Rekao je nešto?“, ali bi ubrzo ti ljudi okretali glavu, prizivali Boga i proklinjali dečakovu sudbinu.
Vrlo često njegova baka Marija, inače vrlo mirna žena, nije mogla da zadrži suze. Satima je sedela ispred Mihajla, kreveljila se, izgovarala reči sričući, kao da je tražila onu pravu kojom bi njen unuk mogao da započne svoju priču, pokušavala je pogledom da izmami makar jedan slog, ali uzalud. Potresena odlazila je i plakala.
Njegov otac imao je drugačije metode. Bio je prek čovek i skoro nikad nije pokazivao osećanja. Niko nije baš siguran gde ih je krio, a njegovi roditelji nisu ni slutili da će postati takav kada su mu dali veselo ime Radojica. Ljutilo ga je to što njegov jedini sin ne želi da priča, a još su mu više smetali sažaljivi pogledi i priče koje su se ispredale oko njegovog deteta. Ipak, sve je to krio u sebi i na svoj način pokušavao Mihajla da natera da govori.
Davao bi mu slanu hranu, ponekad čak i punu kašiku soli i kada bi dete zaželelo vode odvodio ga je pred česmu, puštao vodu i čekao da zatraži da pije. Naravno, rečima. Mihajlo je samo pogledom molio tatu i prstićem pokazivao na česmu, a reči niotkuda.
Umeo je i da zatvori sina u kupatilo, isključi svetlo i ostavi ga tako da samuje, misleći da će dete kada se dovoljno preplaši ili već ohrabri pozvati tatu u pomoć. Ni to se nije dešavalo. Mihajla mrak nije plašio i nije mu trebao niko da sa njim priča, tako da bi zaboravljen u mraku sedeo ili spavao i nikad ne bi čak ni kucnuo na vrata, dok se otac konačno ne sažali na detinju dušu. Radojica bi upalio svetlo, otključao vrata, zagrlio čvrsto sina i milovao ga po kosi.
Ana, Mihajlova majka je već odavno odustala od stavljanja reči u njegova usta. Doktori su rekli da je sa detetom sve u najboljem redu i da ne postoji fizički razlog da ne progovori, ipak, on to nije hteo. Posle silnih pokušaja, nje, pa i raznih vračara i gatara pomirila se s tim da će njeno jedino dete ćutke proći kroz život i svoju patnju zaključala u sebe. Samo ju je povremeno puštala napolje i to u vidu suza, jer nikad nije smogla snage da sa nekim o tome priča. Ako bi se u kući i pomenula ta tema ona bi briznula u plač i pobegla što dalje iz sobe. To se moglo i očekivati, jer je ona bila totalno suprotna svom mužu. Sve ju je potresalo. Čak i kad bi u novinama pročitala o stradanjima ljudi u Africi, već sledećeg trenutka, novine bi bile vlažne od suza.
Tako je živeo Mihajlo, i već su svi pomalo sumnjali da će uopšte progovoriti kada je dva dana posle petog rođendana, zalepljen za prozor pokazao prstom ka nebu:
– Ptice lete...
Ne može se opisati oduševljenje koje je tada nastalo na trećem spratu zgrade u stanu Mladenovića. Mnogobrojna rodbina, zaostala tu posle slavlja, skamenila se. Njegova majka je spustila glavu u ruke i glasno plakala, posle ko zna koliko vremena, od radosti. Otac se u momentu promenio, nasmejao se i potrčao da zagrli sina i doneo ga među rodbinu gde je počinjalo novo slavlje. Mihajlo je progovorio...
Tada niko nije mario što njegove prve reči nisu bile „mama“ ili „tata“, važno je bilo samo da će govoriti. O, kako je Ana bila srećna. Svakih sat vremena ostavljala bi kućne poslove i odlazila da čuje još neku reč svoga sina. Trudila se da što bolje zapamti šta je govorio, kako bi sve to prepričavala, prvo mužu kada dođe sa posla, pa onda i celom komšiluku. Posle četiri godine Mladenovići su konačno bili srećni i neobeleženi.
Nenarušena sreća potrajala je još dve godine, do Mihajlovog polaska u školu. Tog sunčanog avgusta senka se nadvila nad porodicu i svi su strepeli – svi više nego Mihajlo. Međutim, kada je iz škole doneo prve petice sve se vratilo u normalu.
Mihajlo je bio dobar đak. Možda bi bio i najbolji da nije bio tako ćutljiv. Jeste progovorio, ali i dalje nije rasipao reči unaokolo. Kada god bi ga učiteljica nešto pitala sve je znao, na pismenim vežbama dobijao je petice, ali nije voleo da diže ruku i da se nameće. Samo kada bi se sve ruke spustile i zbunjena deca pogledala oko sebe ne znajući šta sad to učiteljica pita, Mihajlo bi stidljivo podigao ruku i odgovorio na postavljeno pitanje.
Prošli su njegovi đački dani, pa onda i studentski, i Mihajlo se vratio u svoj grad i već sledećeg dana dobio posao u trgovinskom preduzeću. Taj posao ga i nije toliko zanimao, ali bio je plaćen. Ubrzo je od firme dobio stan i sada je već bio spreman da osnuje svoju porodicu. Ali to se nikako nije dešavalo. Nije da ga nisu zanimale devojke, čak je u društvu bio omiljen iako se nije trudio da bude duhovit, niti je znao neke druge trikove kojima su se služili njegovi drugovi. Da, imao je on drugova.
Još u osnovnoj školi dobijao je pohvale sa svih strana. Teško se vezivao za nekoga, ali nikada nije prevario druga. Nije psovao i nije upadao u tuče, tako da su mu se čak i stariji divili. Dok je pohađao gimnaziju svi su već znali kome bi trebalo da se obrate u slučaju da nisu savladali neku lekciju. Mihajlo je uvek bio spreman da pomogne. I dok je studirao često bi položio ispit za drugoga. Nikad mu se to nije mnogo sviđalo, jer je vrlo dobro znao da time krši pravila, ali on je prosto voleo da pomaže.
Ipak, najviše je voleo da bude sam. Šetao bi svakoga dana posle ručka. U početku to su bile kratke šetnje poznatim ulicama, da bi kasnije sve češće odlazio ka šumi i, isto tako, često se vraćao tek kad padne mrak.
Jednoga dana, posle popodnevne šetnje, Mihajlo se vraćao kući ranije nego obično. Na parkingu ispred zgrade video je decu kako jure na sve strane. Ubrzo je shvatio da se igraju žmurke. Primetio je malog plavog dečaka kako čuči između dva stara automobila, koja se odavno nisu pomerila. Tada je mislio da se i on krije, ali pravo stanje stvari bilo je mnogo zanimljivije.
Sledećeg dana u isto vreme prolazio je pored parkinga, ali deca su se sada igrala u pesku. Sitan pesak, kao onaj na morskim plažama, samo ne tako beo, pomešan sa vodom pravio je odlično blato, od koga su mogli praviti najrazličitije oblike. I deca su bila veoma vešta u tome. Čitavi dvorci sušili su se na suncu, međutim, to Mihajlu nije bilo toliko interesantno, jer je prolazeći, video plavog dečaka kako i danas čuči između auta, kao da se nije ni pomerao. Sledećeg dana dogodilo se isto – plavušan je bio na istom mestu.
Nekoliko dana kasnije odlučio je da mu priđe, ali je dečak videvši ga da dolazi, brzo klisnuo iza zgrade i nije se više pojavljivao. Mihajlo nije hteo da ga uznemirava, znao je šta to u stvari znači. Sledećeg dana prišao je ostaloj deci. Od njih je saznao da je to Petar, koga su oni zvali plavi čudak, i da svakoga dana tu čuči. Saznao je gde živi (u stvari sasvim blizu) i po imenu je znao njegove roditelje. Odmah sutradan odlučio je da ih poseti. Nije čak ni otišao u svoju uobičajenu šetnju, a sve njegove misli letele su oko plavog dečaka. Tog dana kasno se vratio kući, podgrejao je ostatke ručka i u glavi prelistavao priču koju je čuo toga dana – priču od Petru.
Petar nikad nije voleo igračke. Nije se čak ni igrao sa ostalom decom, izlazio bi na parking svakoga dana i čučao između dva stara automobila. Bilo je to idealno mesto: tu se ništa nije menjalo i tu je bio ostavljen u miru. Ponekad bi ostala deca pokušavala da mu zauzmu mesto, ali on bi došao i ćutke se spustio pored njih, kao da tu nema nikoga. U početku su ga čak gađali kamenjem ili trulim voćem, ali Petar na to nije obraćao pažnju, pa je vrlo brzo bio zanemaren i deca ga više nisu dirala. Igrala su se oko njega i čak su ga zavolela, iako su još ponekad zbijali šale i smejali se njegovom nadimku – plavi čudak...
– Takav je zbog kose, niko nije tako žut – govorili su.
Od njegovih roditelja saznao je i to da je njihovo dete sasvim normalno, mada, niko nije znao zašto baš čuči i zašto baš tu. Samo je Mihajlo to mogao da nasluti...
Sledećeg dana prišao mu je na par koraka i dok ga je dečak posmatrao spustio se na zemlju i seo tako da ga Petar može videti. Nekoliko dana je radio to isto, dok se nisu navikli jedan na drugog. Na Mihajlovo iznenađenje, posle nedelju dana zajedničkog čučanja, Petar je progovorio dečijim glasom:
– Zašto čučiš tu?
– A zašto ti čučiš tu? – pitao je Mihajlo, još uvek pomalo zbunjen.
– Ovde mi je lepo.
– Pa dobro, i meni je.
– Jesmo li mi sada drugovi? – upitao je dečak sa čudnim pogledom prema Mihajlu.
– Jesmo, ako ti tako hoćeš.
Dečak je slegao ramenima:
– Meni je svejedno.
– Pa dobro i meni je, možemo biti drugovi, a možemo samo sedeti ovde i pričati.
– Dobro, ali ja sad moram kući.
– I ja – rekao je Mihajlo i nasmejao se.
Dečak je brzo otišao, otvorio vrata i pre nego što je utrčao u kuću još jednom je mahnuo novostečenom prijatelju. Mihajlo se samo osmehnuo i ostao da čuči na parkingu razmišljajući. Dan za danom Petar i Mihajlo, dva čudaka, čučali su na parkingu i pričali. Petar je mnogo zapitkivao, kao i svako dete, a Mihajlo je bio srećan što na sve može da mu odgovori. Ali, čekao je pitanje na koje nema odgovor.
Slutio je pitanje o pticama...
7. april 2005. 
|
| 30.01.2008. u 22:03 |
odgovor sa citatom
|
Excalibur
Rekreativac
Član od: 12.01.2008.
Ukupno poruka: 30
info
|
Citat:
Dana 2008-01-17 12:46, izvidjac je napisao:
bas ste mi vi nekako skrtice... Traljavi, Traljavi...
|
skrtice ili ne-autorska prawa su autorska prawa 
|
| 30.01.2008. u 23:20 |
odgovor sa citatom
|
uzichanka
Svemirski pitomac
Član od: 23.01.2008.
Ukupno poruka: 76
info
|
Pisem ja,ali takodje ne dam
|
| 30.01.2008. u 23:27 |
odgovor sa citatom
|
tufik
Svemirski pitomac
(1.93/10)
Član od: 20.11.2007.
Ukupno poruka: 301
info
|
Uzicanka
da mi je znati kake li su tvoje pesme.Nasta to lici.Daj da se malo ismejemo postavo koju nemoj da si beda.Ajdeeeee
|
| 30.01.2008. u 23:30 |
odgovor sa citatom
|
Dobroljid
Diplomata
 (5.48/10)
Član od: 04.04.2006.
Ukupno poruka: 1450
info
|
kraaave gonim
ruke mi prljaveeeee
ko ce da ih muze
molim te vrati seee
|
| 30.01.2008. u 23:56 |
odgovor sa citatom
|
Sablja
Moderator
Član od: 22.01.2006.
Ukupno poruka: 3488
info
|
One fart to rule them all, one fart to find them...one fart to bring them all and in the asshole bind them!!!
|
| 30.01.2008. u 23:59 |
odgovor sa citatom
|
boslo
Član od: 31.01.2008.
Ukupno poruka: 4
info
|
Volim da citam poeziju, a ostavljam drugima, koji to znaju, da je pisu.
Citat:
Mesec - svinga
od mesinga,
nebom luta.
Kočijašu,
skreni kola pored puta.
Kočijašu,
hajd' na čašu,
dođi, druže, da te pitam,
kome njene ruke mašu,
ove noći
dok se skitam.
Noć je pala,
kola stala,
konji vrani.
I vrata su zaškripala
na mehani.
Nikog nema.
Krčmar drema
preko stola.
Gazda, mi smo dva boema,
i željni smo alkohola.
Prič'o sam joj o proleću
možda grešno, možda čudno.
Ona dunu k'o u sveću.
Sve ugasi,
sve zaludno.
Ne sećam se ničeg više,
pamtim samo bat koraka,
koji nam se podeliše
na dve strane
od sokaka.
Ona jednom, a ja drugom.
Rastasmo se bez svršetka,
pijan zvižduk, mesto metka,
prosvir'o sam samo
tugom.
Pošao sam bez zaklona,
niz ulicu, koju pljujem.
I mislio, da l' zna ona,
u šta sve ja
ne verujem.
Pošao sam kud me nose,
dve cipele k'o dva splava.
- Pijan, ružan, guste kose,
prazno srce,
prazna glava.
Kočijašu,
ispij čašu,
ispijmo je za čoveka.
I poteraj sad u kasu,
na putu nas
zora čeka."
|
| 31.01.2008. u 18:26 |
odgovor sa citatom
|
TheOneManShow
Član od: 24.01.2008.
Ukupno poruka: 26
info
|
Daj te rimE,trebace!
|
| 31.01.2008. u 20:53 |
odgovor sa citatom
|
izvidjac
Moderator
Član od: 19.12.2005.
Ukupno poruka: 882
info
|
hvala vam drugari sto ste izbacili vase radove, nadajmo se da ce neko nesta razumeti... a ovi magarci sto spamuju i po ovoj temi, nek me se cuvaju kada dodjem...
|
| 01.02.2008. u 08:19 |
odgovor sa citatom
|
izvidjac
Moderator
Član od: 19.12.2005.
Ukupno poruka: 882
info
|
...dosla je sinoc. Usla je tiho u moju studentsku sobu na drugom spratu. Usla je bez kucanja, dovoljno necujno da se oseti njeno prisustvo. Eh Ona!!! Izgleda da su je stigli oni minus dani, dani koji te umore bez obaveza, dani kada je vazduh tezak, kada nesto sve ne ide. Dani kada se bori sa ljudima za kojima ona nije ONA, vec obicna devojka. Mislis da voli da bude obicna? he he
Umorila se trazeci sebe i mesto gde pripada. Znam je za toliko, znam sta je muci. Znam je da u ovim trenucima treba cutati i slusati joj dusu, ne uvetom... drhtala je u sebi... Znala je gde treba doci, znala je da cu je saslusati bez pitanja, bez kritike na njeno vec proslavjeno delo provokacije. Legla je pored mene i prenela svojom rukom moju ruku, stisla je onako prijateljski pozudno na mesto gde se ona spaja sa realnoscu. Ocekivala je poljupce, ali nisam mogao, znam da ne bih znao stati...
Dala je drugi signal, uhvatio sam ga kao da mi zivot zavisi od njega i tu sam predao svu svoju vojsku otpora, koju sam skupljao prethodnih dana ljubomorom.
Eto, tako me porazi... a ja nju izlecih...
Sve me ovo brine, lici mi na pocetak jedne price koja se prica dugo... dovojno dugo...
|
| 01.02.2008. u 08:45 |
odgovor sa citatom
|
bilby
Siva eminencija
(6.8/10)
Član od: 17.11.2004.
Ukupno poruka: 928
info
|
Ispovest jedne cure
------------------------------------
Leto bese ja lezim na plastu
i osecam kako sise rastu.
Trljam rukom ispod donje trbe,
na brezuljku dlacice me svrbe.
Lezim tako i sunce me grije
medj' nogama neka vatra bije.
Lezim tako svoje vreme arcim
prste svoje u mindzu zavlacim.
Gurnem prstic, slast mi se stvara
ja se pitam kad ce doci kara
kad li cu se po.ebati mlada
sve bih dala kad bi bilo sada.
Otad prodje jedno mesec dana
povede me u grad moja nana.
Upisa me, bese skola neka,
i stanovah kod nekog coveka.
Jedno vece on isprati zenu,
radila je tad u trecu smenu.
Lezah tako nekih pola sata
kad on kucnu tad na moja vrata.
Pali svetlo i pridje mi blize
pa sa mene cebence podize.
Seda kraj me, hvata me za ruku:
"Budi mirna i ne pravi buku."
Raskopca mi bluzu, rasceslja mi kosu,
pa me tada poljupcima osu.
Rasturi se moja kosa gusta,
pa mi jezik strpa on u usta.
Sisam jezik, za vazduh se borim,
cini mi se pocinjem da gorim.
Sise gnjeci bez imalo stida,
i gacice poce da mi skida.
Sakom svojom po dlakama trlja
i prsticem u ribu mi srlja.
Poce onda o'zdo da me skida,
meni tada ponestade vida.
Mačor mu je debeo ko ruka,
po stomaku dlake ko u vuka.
Sta da radim? - stadoh da se cudim,
i od straha ocu da poludim.
Drhtim, cekam, sta ce sada biti,
kako da se poturim toj kiti?
Tad on pridje i noge mi dize,
pa primace kitu ribi blize.
Gurnu malo,zabole me jako,
vidim jadna nece uci lako.
Znoj me probi,a suze mi teku
pripala sam iskusnom coveku.
Kad se jadna pribrah ja od bola
tek tad videh da sam sasvim gola.
On me ljubi,sisa bradavice,
do tavana dize mi nozice.
Kako .ebe,utrobu mi para,
a u telu lude strasti stvara.
Po dupetu udaraju muda,
a ja se derem kao da sam luda.
Svrsila sam nekoliko puta,
a u njega batina jos kruta.
Malo kara, malo se odmara,
pa mi srecnoj tiho progovara:
"Joj sto volim curice sa sela,
vidim vise nisi nevesela."
Klimnuh glavom presrecna do suza,
on me tada prihvati sa guza.
Zagura ga s guza sve do muda,
i osetih nova slatka cuda.
Savio me ispod svog stomaka,
pa ja gledam u ta muda jaka.
Tera tako,i sve drma brze,
pa se naglo iz mene istrze.
Svrsio je uz jauk bez vriska,
moja riba drhti kao liska.
Sipa spermu svuda sad po meni
i moli me da ne kazem zeni.
"Od sada cemo raditi ovako,
samo nemoj da te guzi svako."
Lezim tako i razmisljam sama,
a to isto savetujem vama:
"GUZITE SE NIJE TO SRAMOTA,
BEZ LJUBAVI NEMA NI ZIVOTA."
ANA IZ KOMARANA
|
 01.02.2008. u 11:28 |
odgovor sa citatom
|
fenix
Skriboman
(2.59/10)
Član od: 04.01.2008.
Ukupno poruka: 315
info
|
bravo,bravo,bravo.....
je8esh ova ostala emotivna proseravanja.... 
|
| 01.02.2008. u 11:35 |
odgovor sa citatom
|
izvidjac
Moderator
Član od: 19.12.2005.
Ukupno poruka: 882
info
|
Moderatori neka izbrisu komentare clanova koji nisu postirali svoje radove!!
|
| 01.02.2008. u 13:40 |
odgovor sa citatom
|
Teky
Rekreativac
(1.68/10)
Član od: 22.11.2007.
Ukupno poruka: 352
info
|
Auuuuuuuu, dobra pesmica, luda....hahahahaha!!!!
_________________
Zivi brzo umri mlad, boli te **ružna reč** gdje i kad, pusi travu kupaj se u pivi, imaj na umu jednom se zivi!!! P.S nemojte da spamujete!!!!!
[ Poruku promenio Teky dana 01-02-2008 ]
|
| 01.02.2008. u 15:21 |
odgovor sa citatom
|
TheOneManShow
Član od: 24.01.2008.
Ukupno poruka: 26
info
|
Izasao sam iz WC.razocaran grdno,otisao da kenjam a samo sam prdno!
|
 01.02.2008. u 17:49 |
odgovor sa citatom
|
FARAON
Astronaut
(2.23/10)
Član od: 25.03.2007.
Ukupno poruka: 789
info
|
 
|
 01.02.2008. u 18:27 |
odgovor sa citatom
| |
