Dana 2008-02-24 19:48, nebojisa je napisao:
http://www.jeremiahproject.com/newworldorder/nworder03.html

Dana 2008-03-07 22:49, nebojisa je napisao:
Лепо аргументовано. Постављена права питања. На нека си сам и одговорио, а на нека ћу покушати и ја да дам свој одговор. Наиме, као што рече дела Берђајева је објавила СПЦ, у томе не видим ништа лоше, али ни значајно по питању истицања Берђајева као утицајне личности на Православну мисао. Што се тиче светог владике Николаја, његов утицај на Православну мисао је далеко значајнија, толико значајнија да је први (ово узмите са резервом) изопштаван из Цркве, а овај други проглашен светитељем Цркве Христове. Поента је у томе што је владика упознајући западни начин веровања у Бога искористио то познање да се учврсти у вери Православној и да остане непоколебљиви стуб Православља, док са Берђајевим то није случај.
Што се тиче темеља, Свето Писмо нема алтернативу. Опет у вези са темељима. Да ли сте имали прилику да погледате на источни темељ неког верског храма (цркве, џамије, синагоге ...)?
Да ли сте приметили нешто занимљиво?

Malograđanstva i diletantizma moramo se apsolutno kloniti: jer ono ne otvara oči za spasonosno razumevanje i, samim tim, za lečenje, nego naprotiv, zavezuje nam oči; ono umiruje um i raspiruje strast, umiruje ne putem shvatanja, nego putem lošeg surogata. Upravo su takvi svi uobičajeni emigrantski razgovori o tome da je revolucija prosto rezultat zavere, svejedno čije (jedni vele engleske, drugi nemačke, treći jevrejske; masoni kažu katoličke, katolici kažu masonske). Odatle: svetom upravljaju zaverenici, svesilni, svemogući, koji sve vuku za nos. A nama ostaje da jurcamo za posledicama njihovih postupaka i da ih, razobličavajući ih, registrujemo – svuda podozrevajući jezuitu, masona, Jevrejina, Engleza ili Nemca.
Tog vulgarnog i demagoškog pristupa ja se sasvim odričem. Uopšte ne zbog toga što mislim da jezuiti i masoni ne utiču na događaje; ne, oni nesumnjivo utiču – jedni na jednu, drugi na drugu stranu, najčešće sasvim suprotnu. Nego se odričem zato što to nije objašnjenje, nego tobožnje objašnjenje; to nije pozivanje na uzrok, nego na jednu od projava uzroka. Ono čoveka onesvešćuje udarcem po njegovoj maniji gonjenja (a ona u zametku postoji u svakom od nas); ona vara čoveka, sugerišući mu da je on tobož nešto shvatio, mada je on ustvari odveden u tamno ćoše i onesvešćen udarcem po temenu. I ako je ikad postao nesposoban da shvata bilo šta o uzrocima, to se desilo upravo posle ove operacije koja ga je pomutila. To bi bilo isto kao kada bi se bolest tumačila bakterijama koje su se pokvareno dogovorile da je izazovu, a uz to su svemoćne, nakon čega ostaje samo da se sve dezinfikuje i da se drhti da možda na stolnjaku, šporetu, bundi koji nisu dezinfikovani ima na milijarde bakterija. Ali bakterije nisu uzrok bolesti, one su samo njeni izazivači. Razlog je u organizmu, njegovoj slabosti, njegovom funkcionalnom rastrojstvu; bakteriološka analiza nije dijagnoza, dijagnoza je dijagnoza bolesnog organizma. To je lažan zadatak – juriti svuda sa lupom i mikroskopom i pretvarati fiziologiju i terapeutiku u lov na bakterije (za to je neophodna sanitarija – i to učena i iskusna sanitarija, to jest suptilan rad policije, a ne diletantska i neznalačka graja o svemoći bakterija).
Rečju: pozivanje na svemoćne, tajne i pokvarene organizacije – ništa ne objašnjava; ono precenjuje snagu zavera čovečanskih, i sugeriše strah, ne dajući poznanje. Jer – a to je glavno – stihija života je iracionalna i neverovatno složena, a delovanje zaverenika je ipak – ljudsko delovanje, delovanje ljudske namere i samovolje. Život se kreće po tajanstvenim i složenim zakonima prirode – materijalne, psihološke, socijalne, privredne. Ako su jezuita, mason, Jevrejin i Englez u nečemu jaki, oni su jaki pre svega po tome što su proučili te zakone i zato ih mogu uspešno koristiti na svoju korist – oni znaju zakone ljudskih strasti i slabosti, zakone vlasti, berze i tržišta. Ti zakoni su založeni u prirodu; oni su dostupni svima, pa i nama; zašto ih mi ne koristimo tako vešto? Upravo zato što ili uopšte ništa ne mislimo, ili mislimo o tome da je sav problem u tuđoj zaveri. Mi smo kao pokvareni i lenji pastiri, koji niti umeju da pasu ovce, niti umeju da ih šišaju. I sve nesreće svoje nepostojanosti, sopstvenog neznanja, sopstvene neumešnosti, beskarakternosti i nečasnosti – svaljujemo na zaveru vukova iz šume. I svaki put kad se desi nesreća zbog naše kolebljivosti – potežemo objašnjenje o zloj intrigi podlih zaverenika. Svaki put kad se pojavi opasnost da će ljudi videti našu ružnu njušku – počinjemo da besnimo protiv ogledala, koje je zlo, magijsko i tajanstveno. Stari seljački metod – na đavola sve svaljivati: “Ja sam vam znalac, iskusan, pošten, trezven, ali mi đavo vezuje ruke i noge!”; “đavolja rabota”, “vezuje”, “vodi”. To demagoško pozivanje na Đavolju Silu ja kategorički odbijam. To nije objašnjenje nego zbunjivanje. To nije put prema snazi i pobedi, nije kretanje po liniji najvećeg otpora, nego put prema slabosti i porazu, kretanje po liniji najmanjeg otpora.
I na kraju, još jedna reč: znači li to da ja poričem delovanje i uticaj jezuita, masona, Engleza i Jevreja u toku rata i revolucije? Ne znači! Znači li to da ja poričem svrsishodnost i neophodnost naučnog istraživanja njegove delatnosti? Ne, ne znači! Šta ja poričem?
1. Kompilatorsko brbljanje o tome iz druge i treće ruke, nenaučno i demagoško;
2. Mogućnost da se time objasne uzroci svetske i ruske revolucije;
3. Korist za rusku nacionalnu stvar ako bilo ko počne da samorazobličavanje zamenjuje – tobožnjim razobličavanjima tuđeg zločinaštva, počinje da zamenjuje ozbiljnu dijagnozu – bakteriološkom manijom gonjenja (“ti si bakterija, on je mikrob, svuda su bacili!”, “ti si jezuita, on je mason, oni su iluminati!” – i posle svega: “Samo sam ja pravednik, koji sve to razobličava!”)