Nedorečene crne hronike

Investicije su problem, plafon, troše se krediti, svuda mnogo paranoje, svi su do grla u krizi, a mi bi htjeli da budemo centar sveta, kineski sindrom za mnoga ljeta... Šljakeri danas žive kao bubreg u loju, niko ih ne dira kad stoički drmaju lozu, penzioneri sjede mirno kao ptica na grani.... Tačno. Kao da je Džoni napisao juče. Ali, vic je baš u tome, ima ovima stihovima više od deset godina. Jasno kao rengenski snimak.

Prava slika stvarnosti. Situacije da državni službenici, sa nagalskom na ovo službenici, počinju da nas pumpaju informacijama tek kad to prestanu da budu. Šta sve nereče Vladimir Beba Popović u dve emisije "Insajdera". Treba to pohvatati. Pa izvlačiti zaključak i naći istinu. Toga se, ispitivanja istinitosti, setio i javni tužilac pa je posle drugog dela dao nalog policiji da obavi informativni razgovor sa pomenutim i nekima od onih koje je pomenuo. Tako smo, bar, pročitali. Ne mora da bude tačno.

Kako prenose mediji, general Lazarević je odlučio da se dobrovoljno preda. Premijer je to oberučke prihvatio. No, nisam znao, ili me ti isti mediji nisu obavestili, da je u Srbiji na vlasti Vojska. Mislio sam da generali po difoltu treba da slušaju odluke države a ne država njihove. Onih ratnih godina voleo sam što mi tata nije išao u rat. Sad se, pravo da vam kažem, malo i kajem. Mogao bih da se, ako mi se tako navije, preselim u Beograd i imam besplatno školovanje. Plus sin heroja. Čoveče.

Sve lepe vesti. Milina jedna. Jadna i bedna. I nije to samo ovih nekoliko dana. "Informisani" smo svakodnevno, mesecima u nazad.

Porodicama Nenada Bujoševića i Nenada Ilića, optuženim da su bili u kamionu kojim su ubijena četvorica funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, izdavane su putne isprave i lične karte sa lažnim identitetom kao i finansijske nadoknade. Izvor ove vesti je Goran Petrović, bivši načelnik Državne bezbednosti, koji je to potvrdio pred sudskim većem.
Policiji je već godinu i po dana poznato ime ubice Slavka Ćuruvije koga je svegok identifikovao još 2003, kada je ovaj, ubica, već bio mrtav. Zvao se Luka Pejović. Saznaje "Insajder" B92.

Obe, poslednje, vesti pretstavljaju slučajan, a namerno uzet uzorak koji prostom dedukcijom daje jasnu sliku. I obe su vezane za vreme kada je na čelu MUPa bio Dušan Mihajlović. Njegova sugestija za prvu je da o tome ništa nije znao, drugu nije želeo da komentariše. Uprkos činjenici da se, od kako je "bivši", raskomentarisao do mere kad to zahteva sumnju. Pogotovu zbog činjenice da ti komentari nemaju zaključak, iako imaju poentu. Nekako su nedorečeni. Sa ostavljenim prostorom za pretpostavke tipa: zna on mnogo više, ali i za manevrisanje koje bi kasnije bilo opravdano političkom veštinom.

I tako svakodnevno. Vest, probni balon, senzacija, bum. Onda vest na to, još jedan bum. I, ništa. Nedorečenost.

Poslednja reč je najbolji opis stanja u Srbiji. Tačnije stanja u pravosuđu, policiji, izvšnoj vlasti (generalno), i rezultatima "sukoba sa organizovanim kriminalom". Srbija je još jednom potvrdila sebe. Onoga o čemu se najviše priča najmanje ima. U globalu: za masu stara priča, u praksi: ništa novo. I dalje se, k'o po običaju, dešavaju ubistva sa neindentifikovanim ljudskim izvršiocem, motivi, odnosno ono od čega polazi svaka istraga, se šteluju u konsultaciji sa PRom. Ispade i "Sablja" nedorečena. Po jednima pohapšeno mnogo - neostaljinizam u pokušaju, po drugima malo - zarad ošteg dobra. Istinu pretpostavljamo pošto je nema nigde, iako "prevrnusmo i nebo i zemlju". I to se ispostavi kao loše prevrtanje. Nagrada - Kuršumlija. "Skalpel" nije uspeo ništa ni da recne. Na žalost onih koji bi posle toga, za vreme ente promene vlasti, poboljšali finansijsku situaciju. 

Premijer je imao grip pa je otisao malo do Bugarske, njegov ministar pravde svako dva dana je smirivao Dačića izjavljujući kao nećemo sarađivati sa Hagom pa sad izigrava ađutanta, a ministar policije bolje da ništa i ne govori. Šta god da kaže, zveči. Za to vreme porodica Milana Pantića ne zna ime njegovog ubice, džipovi Andrije Draškovića gaze policiju, Legija postaje bestseler pisac, a fudbalska reprezentacija će pre postati prvak sveta nego što će se saznati ko joj je ubio generalnog sekretara saveza...

Da nam Bog pomogne. No, umesto Godoa čekao se Bagzi. I dočekasmo ga. Kao posledica toga najavljivana je smena specijalnog tužioca Prijića. Može se čuti kako se još radi na tome. Analitičari opravdanje vide u sukob dveju (!) struja u srpskom pravosuđu. Sve to garnirano novim zakonima. Jedno se kvari, drugo pravi. I tako redom.

Plus mediji koji kao svaki "provodnik" mogu da zakažu. Zbog svoje prirode (praksa plasiranja neproverenih informacija) ili zbog uticaja spoljnog faktora (predstavnici vlasti koji uprkos zakonu najčešće "nisu u mogućnosti da daju informaciju" ili "nemaju komentar"). Krčma je na poslednjem korisniku, tj. ubogom čoveku, građaninu koji sve to, hteo ne hteo, mora da guta. Posledice poluistina su poražavajuće.

Ne valja ponavljati ono što je već rečeno ali valja citirati ili parafrazirati: Svaka država ima mafiju, samo kod nas mafija ima državu. I tako će biti dok god smo narod koji više veruje običajnom nego stvarnom pravu i dok ne prestanemo da ubijamo one koji odskaču. Do tada će nam po novinama biti "crne hronike i harmonike" umesto reportaža sa letovanja, rođendanskih proslava i izveštaja sa berze.