U početku beše misao

„Tramvajska politika“ je pogubna za čoveka, jer ljudi misle samo kako da sebe usreće, a ne znaju da niko još nije našao sreću za sebe, ako nije našao druge. Dositej bi rekao: „Diži onog ko je pao, možeš i ti pasti“. A mi, naprotiv, čoveka vređamo računajući da ćemo tako postati pametniji i značajniji, a ne znamo da nas isto čeka. „Zakopčavamo pogrešno dugmad, a ne slutimo da smo prvo pogrešno zakopčali“, što bi rekao Gete, „sve dok ne dođe do grla“, odnosno do rata. Tada se pitamo: „Zašto nam se to dešava?“ A odgovor je jasan. Ne dovodimo nijednu stvar do kraja, odnosno ne vraćamo na početak, već se vraćamo sa pola puta i ponovo pravimo istu grešku. Elem, ostajemo u domenu polovičnih rešenja, što opet podrazumeva pogrešno „zakopčavanje“, odnosno produžavanje agonije.

To prvo „dugme“ su naše misli koje usmeravaju našu energiju. Ako pri tom jedno mislimo, drugo govorimo, treće radimo, pravimo katastrofalnu grešku pošto delimo energiju na tri dela, a narod kaže da rašvast kolac neće duboko u zemlju. Nemoguće je pokrenuti negativnu energiju, a ne dovesti u pitanje kvalitet života, jer ona traži žrtvu. Ako se ne realizuje verbalnim sukobima, onda se akumulira u čoveku i društvu, da bi eksplodirala u jednom trenutku kada našoj gorčini dodamo poslednju kap. Zato se i kaže da je gore od smrti živeti sa gorčinom u sebi.

A tajna sreće je jednostavna. Pre menjanja kraljevstva mi se moramo promeniti, odnosno promeniti misli. „Ama misli dobro, pa će dobro biti, Hajmo brate“, kaže u jednoj prilici fra Petar u Andrićevom delu. I ništa prirodnije od toga da su naše misli glavni krivci za naše nesreće, jer „energija sledi ljudsku misao“.

Svi oni koji vladaju treba da su svesni ove činjenice, jer čovek ne živi samo od hleba, već i od onoga što pomisli, kaže i uradi. Naglašavam ovo pomisli jer i Biblija nas uči da je grešnije pomisliti nego uraditi. Znači, ključna stvar su naše misli. Ako uvedemo red u njih, imaćemo harmoniju i u našim rečima, i postupcima, a ljubav će biti naša zajednička religija.