U planinskom selu, u nedođiji Starog Vlaha, podjednako udaljenoj od Užica, Nove Varoši, Arilja i Ivanjice, gde još žive dobri i pošteni ljudi, učitelj vazda o svadbama, sahranama ili slavama o krštenjima sedi u gornjem kraju sofre, pored kuma i popa.

Vek i po kako u njihovom selu postoji škola, Belorečani su onomad proslavili kako i dolikuje jubileju. Na proslavu u centru sela pozvali su bivše đake škole, predsednika opštine Nova Varoš, viđenije ljude iz susednih opština, komšije iz susednih sela, među njima i pesnika Ljubivoja Ršumovića iz Ljubiša, sela sa kojim se graniče, sveštenika, trubače, sadašnje i buduće đake.

Akademik Dragomir Vitorović, koji je u svet nauke krenuo baš iz klupa belorečke škole, otvarajući proslavu najpre je, a koga bi drugog, pomenuo kmetove iz Bele Reke, Močioca, Ojkovice, Negbine i Draglice, sve sela oko Murtenice, koji su još 1851. godine tražili od Načelstva okruga užičkog da se u Beloj Reci otvori škola u koju bi išli đaci iz ovog i pobrojanih sela. Nepismeni kmetovi još tada su shvatili da im dobra i napretka u ovom kraju nema bez - škole i učitelja koji će ih naučiti da čitaju i pišu.

- Tri godine kasnije iz Popečiteljstva prosveščenija, preko Načelstva okruga užičkog, pod Murtenicu, stiglo je odoborenje za otvaranje škole i izgradnju školske zgrade. Prve godine škola je radila u privatnoj kući, prvi učitelj bio je Mihail Radulović, iz sela Krvavci kod Užica. Te 1854. počela je i izgradnja škole - podsećao je akademik Vitorović svoje Belorečane i goste na dane kad je njegovo selo, prvo u zlatiborskom kraju, dobilo školu.

I posle, kad im je škola paljena dva puta, u ratovima 1876. i 1941, Belorečani su pre svojih kuća trčali da dignu krov na školi.

Sad već stari Užičanin, a Belorečanin rodom, Vlade Duković, koji u svom stanu u Užicu ima više od 8.000 knjiga i koji je ceo život više para davao za knjige nego za hleb, pričao je onomad u Beloj Reci da je lekciju i knjizi učio i naučio u školi u svom selu i da je nikada nije zaboravio.

- Zapamtio sam školu po mojim učiteljima, po mojim drugovima i po tri dana tokom školske godine, kojima smo se najviše radovali. Prvi je onaj kad smo polazili u školu, kada bi nam majka ujutru spremila novo odelce, a otac opanke, po Savindanu i mirisu lepinja koje su nam donosili u školu i po Vidovdanu kad su nam delili đačke knjižice, najboljima i po koju knjigu - sećao se Duković svojih školskih dana u školi u Beloj Reci.

Pesnik Ljubivoje Ršumović, koji je dobar komad života u Ljubišu jeo hleb kao i njegovi susedi iz Bele Reke, priznao je onomad u susedstvu, među prijateljima, da ga svaka poseta zemljacima i uzbudi i inspiriše. Zgrada škole u Beloj Reci danas je pomalo oronula, ali lako se može popraviti i urediti za desetine novih generacija. U selu ima 540 duša, imaju dosta zemlje, traktora, šume, imaju vode, sena, ni putevi nisu loši, lepota na sve strane, samo, dece im nedostaje.

Ove godine u školi ih je u Donjoj i u Gornjoj Beloj Reci bilo tek trideset jedno. Ove jeseni iz Donje Bele Reke u prvake će još šestoro.

Šestoro, a opet malo.

Izvor: Glas javnosti