Kad fazani lete
U trenutku kada se oseti potreba (parafraziraćemo B. Frenklina) da mi narodi između Horgoša i Dragaša (?) donesemo Ustav, nije zgoreg setiti se čoveka koji je pre svih nas shvatio svu uzaludnost ovdašnjeg bitisanja i dobrovoljno emigrirao.
„Miris zemlje, koncentrični krugovi gluposti i neznanja kao prstenje... rekoh sebi: ‘moj Bože’, koliko demagogije sustavno poredane u artiljerijske salve, koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete vlasti i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare”, napisao je Branimir Džoni Štulić još ’83. Na konstataciji mu se ništa ne bi moglo zameriti ni da je izrečena danas, pre 5, 19, 32, 61, 94, 103, ili 617 godina. Složićete se, naravno. Pa zapitati: „Što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, kad mrtvi fazani lete, a ni jedan ne pada. Što se događa kad očajanje zahvati ljude, kad očajanje neumitno prelazi u kajanje”. Na pravom ste putu.
Intelektualna elita se ubi raspravljajući da li smo postali deo Evrope pošto smo 87. zemlja u kojoj se prikazuje „Veliki brat” ili je ta emisija, ipak, trebala da se prikazuje na Pinku. Pa da je svi, onako đuture, bez griže savesti, slatko pljunemo.
Dakle, u tom trenutku (kad nam predsednik Skupštine nagoveštava da nećemo spavati u noći između 28. i 29. oktobra) pade Vlada. Ljosnu, kako jednom, na nekom mitingu, zavapi Koštunica Voja. I - nikom ništa. Čovek je zamolio Dinkića (k’o pokojni Marjanović Šešelja) da nastave započeto. Šta? Nesaradnju sa Hagom? Pa ovaj je zbog toga „kao” izašao iz Vlade. Nastavak evropskih integracija? „Paket plus” se neće otvoriti dok je „Mladić minus”. Očuvanje SCG? Ako nas pamet služi, za G17 je Srbija (uvek bila) na prvom mestu. Kosmet? Ni na tom kursu se nešto preterano nisu slagali. A sad nazdravljaju u stilu: „Ove godine ovde, sledeće u Jerusalimu, pardon, Prištini”. Ekonomija prema irskom, politika prema izraelskom modelu. Sa, za njih, neznatnom razlikom. Nešto im se Amerika ne nazire iza leđa.
Politika jeste veština mogućeg, ali nije vic. Čini nam se da bi to trebalo da znaju oni koji vladaju, a ne znaju da upravljaju. Kao i činjenicu da bajke najviše vole mala deca ali da su i ona shvatila kako Deda Mraz ne postoji. Odrasli ljudi su to davno trebali da apsolviraju i prestanu da veruju u rusku pomoć, pa taman im poklonili NIS a od Koštunića napravili Petrograd. Uostalom, Vladimir Putin nimalo ne liči na Deda Mraza.
S druge strane, intelektualna elita se buni kako nije bilo javne rasprave. Pa kako će kad se Kuštinica umorio pišući pisma Aci Tomiću i skupljajući pomoć da optuženi „dobrovoljno” odu u Hag. Kad su Stojković i Lončar (na smenu) izigravali ađutante „generalima”. Kandić, Biserko i Kovačević Vučo davali intervjue i izjave tabloidima kad im odgovara, i tražili da se ti isti zabrane, kad ih promaši neka petarda. Velja asfaltirao Srbiju i dopisivao gradove u kojima ima predsednika opštine. Čanak se usavršavao u Americi. Čeda overavao tapiju na Đinđićevo nasleđe. Kad se ta, intelektualna elita, ubi raspravljajući da li smo postali deo Evrope pošto smo 87. zemlja u kojoj se prikazuje „Veliki brat” ili je ta emisija, ipak, trebala da se prikazuje na Pinku. Pa da je svi, onako đuture, bez griže savesti, slatko pljunemo. Sic.
Ergo, ustati li odustati. Izaći, kako nam posavetova prekšteni (od Mihala u Mihajla, valjda samo na spotu) Ramač ili „Sve po spisku”. Izaći, svakako. Neko na referendum, neko iz zemlje.
| |
|
Prijateljski sajtovi
