Ideja ekipe Dosije navijači je bila da za serijal moraju govoriti svi ključni ljudi svih najjačih navijačkih grupa u Srbiji - Delije, Grobari, Invalidi Voždovac (FK Voždovac), Plava Unija (OFK Beograd), Meraklije (Radnički Niš), Đavoli (Radnički Kragujevac), Firma (Vojvodina Novi Sad), Čete i Mean Machine (Borac Čačak), Taurunum Boys (FK Zemun), Ekstremi, Ultra Azzuri i Torcida Sandžak (FK Novi Pazar), Ultra Semendrija (FK Smederevo) ...

Kroz miks ekskluzivnih snimaka i razgovora sa preko 80 sagovornika (predstavnici 11 navijačkih grupa iz Srbije, dokazani sportski novinari, eminetni stručnjaci, pripadnici MUP-a) govori se o počecima organizovanog navijanja u Srbiji, bivšoj SFRJ, Italiji, Nemačkoj, Engleskoj, Argentini.

Ovaj serijal daje odgovore na pitanja zašto su navijači za putovanja birali vozove, sta se dešavalo na tim gostovanjima i koja od njih ni danas ne mogu da zaborave. Takođe, pokazuje zašto dolazi do tuča između navijačkih grupa, sukobima sa policijom, ulasku politike na stadione, šta je pripadnost, strast, šta je pobeda, a šta poraz, šta je sramota, a šta ponos. Pokazuje šta se stvarno desilo na Maksimiru 1990., da li je Arkan poslat na Sever ili je oduvek bio tu, zašto su Kragujevčani zbog Mirka Marijanovića prestali da navijaju za Partizan, zašto su Bad Blue Boysi zapalili ložu u kojoj je sedeo Tuđman.

Dosije navijači postavlja i pitanja: da li navijači koji su „12-ti igrač“ i koji su tu dobrovoljno uzimaju za sebe ulogu „prvog igrača“, može li se srpski navijač uporediti sa radnikom neke srpske firme koja je privatizovana ili je u stečaju. Da li se dakle, zbog nerešenih odnosa u sportskim društvima, srpski navijač može nazvati tranzicionim gubitnikom koji se ne snalazi i „traži sebe“? Da li su i kako dešavanja na stadionima mogla da nas upozore na ratove, ubistva, bedu?

Razgovor za Dosije navijači odbili su bivši funkcioner Crvene Zvezde Vladimir Cvetković, kao i Žarko Zečević, bivši generalni sekretar Partizana.

Autori Nenad Zorić rođen je u Novoj Varoši 1979. godine. Novinar je Informativnog programa RTS-a (OKO i OKO magazin) i demonstrator na predmetu „Teorija i tehnika novinarstva“ na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Koautor je knjige "Nije srpski lupati". Prvi tekst objavio je u Blic News-u, kasnije bio saradnik nedeljnika Vreme i novinar mesečnika Status. Paralelno sa tim učestvuje u projektu "Medija link - analiza medija" u bivšim republikama SFRJ (Banja Luka 2002.), i učestvuje i organizuje konferencije FEJS-a (Forum evropskih studenata novinarstva) od 2003. - 2005. godine. Posle učešća u Programu razmene i treninga za novinare iz Albanije, Bugarske, Hrvatske, Srbije i Crne Gore i Makedonije organizovanog od strane Biroa za obrazovanje i kulturu pri Ministarstvu spoljnih poslova SAD-a (Vašington/Portland, april/maj 2005. godine) zapošljava se u Ekonomist magazinu. Bio je i dopisnik agencije MINA, pisao tekstove za Portland magazin (Portland, Mejn SAD) i Playboy, srpsko izdanje. Dobitnik je nagrade „Borivoje Mirković“ za najbolji novinski članak i nagrade Univerziteta u Beogradu za najbolji naučno-istraživački rad iz oblasti društvenih nauka.

Milan Popović rođen je 1980. godine u Parizu. Osnovnu školu završio u Mihajlovcu, a prirodno-matematičku Gimnaziju u Smederevu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka na novinarsko-komunikološkom smeru, a sada je na postdiplomskim studijama. Dobitnik je tri novinarska priznanja - dva puta nagrade „Borivoje Mirković“ za radijsko novinarstvo i nagrade „Zoran Mamula“, koju medijska kuća B92 dodeljuje za posebna dostignuća u radijskom novinarstvu. Beogradski nedeljnik Vreme, Beograd 202, list Politika, ANEM, Nacionalne vesti - redakcije su u kojima je radio i učio, a sarađivao je i sa magazinom Status i nedeljnikom NIN. Nekoliko radionica po BBC programu i rad sa producentima ove kuće pomogli su daljem usavršavanju. Popović je publici poznatiji kao autor dokumentarnog serijala RTS-a „Dosije zatvor“, koji je radio sa Draganom Knežević. Milan Popović je i dopisnik nemačkog radija Deutsche Welle iz Beograda.