Klub atraktivnih sportova i podviga "Zlatarski vukovi"

Izveštaj sa revijalne vožnje "Zlatar i tri jezera"

piše: Kenan Drljo

27. i 28 avgusta održana je prva revijalna vožnja planinskim biciklima u Novoj Varoši. Organizator je bio klub atraktivnih sportova i podviga “Zlatarski Vukovi”.

Kao što i iz naslova možete videti, planirano je da se biciklima za dva dana obiđu vrh Zlatara, Sjeničko jezero, Zlatarsko jezero i Radoinjsko jezero. Nimalo lak zadatak pogotovo ako se zna da se vozi nepristupačnim terenima, često i kozijim stazama, ivicom kanjona Uvca i Vape.

Kada smo u periodu priprema odvozili obe etape, GPS je pokazao 16 sati vožnje i nešto preko 110 km! Međutim, kao hladan tuš smo primili obaveštenje iz stanice milicije da se karavan ni u jednom trenutku ne sme kretati po asfaltu, čak ni po regionalnom putu prema Jasenovu ili Sjenici!?! Etape su brzo retrasirane, skraćene na 96 km ali još više otežane. Bili smo primorani da i ono malo asfalta kojim smo planirali da vozimo zamenimo makadamom.

Subota 27. avgust je osvanula sunčana. Već do 10 sati je bilo jasno da bar nećemo voziti po blatu. To je bila i prva dobra vest obzirom da je Novoj Varoši prethodnih 20 dana pretio potop.

Prijavljivanje učesnika počelo je već u 11 sati. Na moje zaprepašćenje, prijavljivao se veliki broj klinaca, retko koji stariji od 15 godina. Pomislio sam kako smo u organizaciju trebali uključiti i vozilo koje ce za Novu Varoš vraćati dečake koji odustanu, ali kasnije će se ispostaviti da je moja procena bila i više nego pogrešna. Do 12 sati bilo je 32 prijavljena učesnika. Bilo je gostiju iz Beograda, Priboja, Prijepolja…

Nakon jednog kruga koji je odvožen po gradu, karavan je krenuo put Zlatara. Pored hotela Panorame, Centra, prema Vodenoj poljani. Makadam i uzbrdica. Sa 900 metara nadmorske visine, valjalo je izaći na 1627! Većina klinaca je vozilo teške, čelične bicikle sa svim otežavajućim atributima i ni jednim olakšavajućim. No “ne bije boj puška ubojita…”

Nakon četiri sata vožnje izlazimo na vrh! Čitava jugozapadna Srbija i Crna Gora su kao na dlanu. Nakon kratkog predaha i klope idemo dalje. Cilj nam je da se sa obronaka Zlatara prebacimo do kanjona Vape. Put nije ni malo lak. Kretanje Zlatarom bez GPS-a, karte, kompasa ili dobrog vodiča je krajnje nepreporučivo. Šuma je četinarska, gusta i mračna. Malo je proplanaka sa kojih se vidi okoliš i sa kojih se možete orijentisati. Srećom, barem vode ima. Šumski izvori su česti ali toliko hladni da vas svaki gutljaj bukvalno boli! Jagoda, borovnica i pečurki je bilo u izobilju.

Približavamo se Sjeničkoj opštini. Ispred nas je kanjon Vape. Duboko se usekla u stenje. Čak toliko da ćemo je videti samo na jednom mestu iako vozimo po obodu kanjona. Nalazimo se u rezervatu prirode koji je pod zaštitom države. Kretanje je ograničeno. Nema čamaca, ribolovaca ni turista. Napustili smo sela Miševiće, Čoloviće pa nema više ni kuća! Čista divljina. Potpuna tišina. Ovo je teritorija beloglavog supa. I nebo i voda i stenje pripadaju samo njemu. Malo je mesta u Evropi koja mogu da udome pticu čiji je raspon krila preko 2 metra, koja se hrani leševima uginule stoke i divljih zveri. Iako je otporan na sve bolesti od kojih pati covek (otporan je i na antrax!) jako je ranjiv i osetljiv na uznemiravanje i remećenje životnog mu prostora. Ovde ih ima preko 230 !!!

Idemo dalje i preko sela Selišta se spuštamo u jedan od brojnih zaliva Sjeničkog jezera – Šipovik. Put je kamenit i poprilično strm. Bilo je i par padova. Na svu sreću, ne previše ozbiljnih. Lekar koji je išao u našoj pratnji nije imao previše posla.

U Šipovik stižemo oko 19 časova. Ekipa koja je trebala da donese klopu i kamp opremu je već bila tamo. Imamo dovoljno vremena da podignemo šatore i raspalimo vatru za roštilj. Neki od klinaca nisu mogli da odole pa su se i okupali. Posle obilne večere (jele su se i pečurke koje smo skupili još na Zlataru), nije nam trebalo dugo da ušuškani u šatorima utonemo u san. Vozili smo oko 45 kilometara.

Osvanula je nedelja 28. avgust. Nebo bez imalo oblaka. Pakujemo šatore, sređujemo mesto na kom smo bili i oko 8 sati krećemo dalje. Treba da se popenjemo u Akmačiće. Tu će nas čekati klopa.

Nakon doručka krećemo prema Zlatarskom jezeru ali njegovom gornjem delu, mestu gde je široko svega 20-ak metara. Zlatarsko jezero je treće po veličini u Srbiji. Preći ćemo ga na mestu znanom kao Pavlovića most. Do Pavlovića mosta kočnice su nam se usijale. Spuštamo se više od 7 kilometara vozeći uskim serpentinama. Na mostu kratak predah i skupljanje snage jer sad treba da se popenjemo u selo Debelju gotovo identičnim serpentinama kojim smo sišli samo strmijim i dužim. Pitam se kako ovi klinci izdržavaju?!? Popeli smo se u Debelju, vozimo dalje pored manastira Dubnica i dolazimo u Božetiće.

U Božetićima iznenađenje. Dolazimo tačno na proglašenje najboljeg sira Zlatarskog kraja. U toku je čuvena Sirijada i domaćini naš dolazak javno pozdravljaju preko razglasa. Svim članovima karavana je ukazana čast tako sto su mogli jesti pobednički sir i pitu od heljdovnog brašna koliko su hteli. Naravno i pivo, sokovi, slatkiši… Na kraju smo pozdravljeni gromoglasnim aplauzom krenuli dalje. Etno selo Štitkovo. Zamrznuto u vremenu. Kuće, sušare za meso, štale, pomoćni objekti baš onakvi kakvi su bili pre 200 godina. Selo je pod zaštitom države. Odmor za oči, dušu i telo. Prava oaza mira. Nažalost nemamo puno vremena i idemo dalje. Čitava oblast je neka vrsta visoravni pa vidimo kilometrima unaokolo. Nije teško prepoznati Kopaonik a ni Šar planinu. Put nas vodi ponovo prema Zlatarskom jezeru. Ponovo ćemo preći preko njega ali ovaj put preko mosta na Puljcima. Do mosta ponovo spuštanje preko 10 km. Most je pešački, viseći ali se već godinama ne koristi. Meštani Debelje imaju drugi put koji koriste radije nego ovaj most. Ubrzo smo saznali i zašto. Nakon pređenog mosta čekala nas je uzbrdica od preko 200 metara. Uzbrdica je tolika da bicikl ne možete ni da gurate pored sebe. Jedino rešenje je da ga ponesete na ramenu. Klinci su ponovo demantovali moja razmišljanja sa početka. Mi stariji smo išli iza. Izašli smo na makadam i ponovo mogli da vozimo. Trebalo je da se popenjemo u selo Vilove. To će biti i najvisočija tačka na našem putu nazad za Novu Varoš.

U Novu Varoš smo stigli oko 18 sati. Dodela zahvalnica, nagrada i početak rock koncerta je zakazana za 20 sati u klubu “Krug”. Ukupno je pređeno 96 kilometara.

Obzirom da je vožnja bila revijalnog a ne takmičarskog karaktera, nagrade su izvučene žrebom sa izuzetkom najstarijeg i najmlađeg učesnika kojima su nagrade uručene na samom početku. Bilo je tu svega: prednjih svetala, zadnjih, boca sa držacima za vodu, sajli za zaključavanje, rukavica, dresova… U nastavku večeri, svi prisutni su mogli da uživaju u kvalitetnoj R’n’R svirci lokalnih bendova “Distorzije” i “Kretenske bezbednosti”

Za kraj šta reći nego : Ko je bio i vozio – pamtiće! Ko nije, ima za čim da žali ali imaće šansu sledeće godine!

Zahvaljujemo se SO Nova Varoš, Limskim hidroelektranama, STR “Tuti-fruti”, kafe baru “Krug”, diskoteci “Bar”. Ne zahvaljujemo se sekretarijatu za saobraćaj u Užicu koje je zabranom kretanja karavana po asfaltu čak i uz pratnju policije otežalo održavanje manifestacije!